Artur Gordon je ispricao divnu, intimnu ispovest o svojoj duhovnoj obnovi u kratkoj priči zvanoj „Smena plime“, o periodu svog života kada mu se činilo da je svet srlja u propast. Njegov entuzijazam je uminuo, njegovi pokušaji da piše bili su besplodni. Situacija je iz dana u dan bivala sve gora.
Na kraju je odlučio da zatraži pomoć lekara. Utvrdivši da je fizički sasvim zdrav, lekar ga je upitao da li je voljan da posluša njegove instrukcije na jedan dan. Kada je Gordon pristao, lekar mu je rekao da sledeći dan provede na mestu gde je bio najsrećniji kao dete. Mogao je da ponese hranu, ali nije smeo ni sa kim da razgovara, niti da čita, piše, sluša radio ili gleda TV. Usput mu je napisao četiri recepta i naložio da ih otvara jedan po jedan, i to u 9h, 12h, 15hi 18h.
,,Je l’ vi to ozbiljno?” upitao je Gordon.
„Kada dobijete moj račun, shvatićete da sam mrtav ozbiljan” odgovorio je lekar.
Narednog jutra, Gordon je otišao na plažu gde se igrao kao dete. Kada je otvorio prvi recept, u njemu je pisalo „pažljivo slušajte.” Pomislio je da se doktor šali s njim. Koga je mogao da sluša u naredna tri sata kada je sam na plaži? Ali budući da je pristao na njegove instrukcije, napregnuo se i počeo da sluša. Čuo je uobičajene morske zvuke, šum talasa i kreštanje galebova. Posle izvesnog vremena mogao je da čuje i druge zvuke koji isprva nisu bili tako očigledni. Osluškujući, počeo je da razmišlja o lekcijama o moru koje je učio kao dete – strpljenje, poštovanje i svest o medjuzavisnosti stvari. Slušao je zvuke – uključujući tišinu – i osećao kako ga ispunjava neobičan mir.
U podne je otvorio drugi recept u kojem je pisalo „pokušajte da se osvrnete iza sebe“. „Gde da se osvrnem?” pitao se. „Možda na detinjstvo? Da se prisetim srećnih vremena?” Razmišljao je o svojoj prošlosti, o obilju sitnih radosti. Pokušao je da se seti najsitnijih detalja, otkrivajući pri tom kako ga ispunjava neobična toplota.
U tri popodne otvorio je treći recept. Do tada je s lakoćom prihvatao instrukcije, medutim, ova je bila drugačija – pisalo je „preispitajte svoje motive“. Ispočetka se bunio. Pomislio je na ono što želi u životu – uspeh, priznanje, sigurnost – pokušavajuci sve da ih opravda. A onda mu je kroz glavu proletelo da ti motivi nisu dovoljno dobri i da možda baš u njima leži odgovor na beznadežnost njegove situacije. Duboko je razmislio o svojim motivima, o prošloj sreći. Na kraju je odgovor došao sam od sebe. ,,U trenutku sigurnosti sam shvatio”, napisao je, ,,da, ukoliko su nečiji motivi pogrešni, onda ništa drugo ne funkcioniše, bez obzira na to cime se bavite. Dok god smatrate da služite druge, posao obavljate valjano. Kada počnete da brinete samo o tome kako ćete da udovoljite sebi, to više ne činite tako dobro – po zakonu neumoljivom poput gravitacije.”
U šest sati popodne, poslednji recept nije morao dugo da čeka na ispunjenje. „Napišite svoje brige u pesku“, pisalo je. Kleknuo je i komadom odlomljene školjke ispisao nekoliko reči, zatim se okrenuo i otišao. Nikada se nije osvrnuo; znao je da dolazi plima.
